Преслушајте како настаје “МОЈА ПРВА ЛП ПЛОЧА”
Лете кругови око тебе,
на вртешци врти се твој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их сваки твој успех?
Зашто живот свој ритам има,
а твој већ ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливаш,
кад ти спокој у чемер кипи?
Сваког дана изазов већи,
летиш ко пчела на нови цвет!
Ко ће тебе сад да усрећи,
кад немир твој врти цео свет?
Језа ти се уз кичму пење.
Сам себи постајеш досадан.
Још само један акорд песме
и у кревет поћи ћеш поспан.
Бар у сну себи да дочараш
све изазове и сву стрепњу.
И лепоту праву досањаш
за нову љубав, вечну чежњу.
Бар у сну себи да откријеш
свету тајну и схватиш копчу,
да живот твој се не разбије
и да не намакну ти омчу.
У даљини тутњи олуја,
душа ти је струна на ветру.
Куд те носи животна струја,
зна ли ико на овом свету?
Сви прошли сусрети са јавом
ископне на вашару људском.
Отишле су девојке у ноћ,
сада је прошлост твоја светлост!
А сећање светлост избледи…
Кругови се крате и прете.
Сад се и твоје срце леди,
сви који лете, једном слете!
©Љубодраг Обрадовић
ОЛИВЕРА
Срео сам је само једном,
а неки враг ме и сад њој тера.
Било је то у селу неком.
Оливера, Оливера…
Тело бајно, очи сјаје,
у сваком јој покрету мера.
Мој занос и данас траје.
Оливера, Оливера…
Нудила је много сваком
и сваког успела да отера.
Ко још за њом није заплако?
Оливера, Оливера…
Беше тад ноћ, летња, јулска.
Око нас зрикавци, опера.
Љубила ме тако страсно.
Оливера, Оливера…
Причала је тад о свету,
који створити смера.
Смејао сам јој се ко детету.
Оливера, Оливера…
Смејао се и љубио је дуго.
Њен сан и данас ми је вера.
Она оде. Ја је и сад чекам.
Оливера, Оливера…
ОРИ…
Ори, развигори,
коло, лоло!
Живот је један, безизгледан,
али поведи, на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.
Све су ливаде пусте, све су њиве парлози,
за орача рај, за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло, коло!
У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе, данас си прут, сам и крт.
Шибају те ветрови и беспућа,
а био си у снопу прућа!
Ори, ожежи и зарежи,
нек душману кожа се најежи,
док у страху бежи, од пркоса сељака,
који свој спас у сејању налази…
Ори, нек загрми твој глас!
Задњи куца час, да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.
Ори, лоло
и поведи девојку на орање
и у коло!